Регионални природни парк “Клисура реке Милешевке”

Милешевска река је између планинских масива Златара и Јадовника формирала дубоку и атрактивну клисуру висинске разлике од 1230 м.

СО Пријепоље је Решењем бр. 03-352-6/74 од 11.05.1976. године (Сл.гласник СРС, бр. 50/75) ово природно добро ставила под заштиту и прописала мере и режиме заштите. Његова површина износи 296,64 ха. Решењем о допуни Решења о стављању под заштиту дела природног подручја Клисуре реке Милешевке, од 22.09.1980. год., повећана је површина под заштитом на 159,42 ха, па она износи 456,06 ха.

Регионални природни парк “Клисура реке Милешевке” се налази у западном делу Србије, између Пријепоља, Нове Вароши и Сјенице. У близини Златара са једне и планине Јадовник са друге стране. Највиши врх Јадовника је Катунић са 1734 мнв.

Према Студији заштите Завода за заштиту природе Србије клисура реке Милешевке представља центар биодиверзитета  на простору западне  и југозападне Србије. У оквиру граница предложене заштите  налази се  најјужније  изоловано налазиште  ендемо реликтне врсте четинара-Панчићеве оморике; присутно је 30 ендемичних таксона и врло очувана стара (преко 300 година)стабла  црног бора;од животињских врста присутне су видре, медвед, срна, дивља свиња,дивокоза; подручје је јако значајно по броју  присутних врста птица (белоглави суп,сури орао,орао змијар,сиви соко…). Културно-историјски значај  непосредне и шире околине будућег заштићеног  природног добра Специјалног резервата природе “Клисура реке Милешевке“ је изузетан. Непокретна културна добра  од изузетног значаја су манастир Милешево и средњовековни град Милешевац, који су заштићени још од 1947. године.

Подручје кањона Милешевке флористички и фаунистички је изузетно богато. Са друге стране, јако мали број публикација и радова потврђују слабу истраженост овог подручја, па је наставак истраживања кањона Милешевке приоритет.

Услед неприступачности, очуваности предела и разноврсности станишта, захваљујући слабом утицају човека у том крају, богатство биодиверзитета у кањону реке Милешевке и оближње планине Јадовник је велико.

Значајна подручја за биљке

Детерминисане су неке ретке и заштићене биљне врсте у флори Србије, попут шумског љиљана ( Lilium martagon L. ) и дивље орхидеје смичак ( Himantoglossum hircinum L. ( Spreng. )).

liliummartagonherb

Подлога је углавном кречњачка, а земљиште скелетогено. Претежно доминира смрча, у мањој мери и буква. Чисто смрчеве и чисто букове као и смрчево букове шуме доминирају тереном, нарочито на падинама. На појединим местима се умећу мале, чисте или мешовите састоине бора и јеле. Среће се понеко дрво других лишћара попут дивље трешње, граба и сл. У близини Милешевке се срећу хигрофилне ливаде и пашњаци док јадовничким платоом доминирају ксерофилније ливаде и пашњаци са израженим елементима крашког рељефа типа вртача. На појединим местима јадовничког платоа доминирају поља клеке, а на заклоњенијим позицијама јако очуване састоине смрче и у мањој мери букве.  

Предео од извора Милешевке до засеока Свичевићи покрива јако стара састоина смрче и букве (Abieto - Fagetum) која по својим одликама подсећа на прашуму. 

Значајна подручја за птице

Захваљући разноликости станишта: од окомитих кречњачких литица кањона, четинарских шума-смрче, јеле, црног бора, Панчићеве оморике; букове шуме, појаса клеке, високо планинских ливада, камењара и сипара-предуслов су богате и разноврсне орнитофауне.

Велики број врста птица које се могу видети у овом крају је на листи угрожених врста птица и строго су заштићене врсте Србије.

Кањон Милешевке је значајан и као један од преостале три колоније белоглавог супа у Србији.

Белоглави суп Gyps Fulvus је строго заштићена врста у Србији. Почетком деведесетих су били на ивици нестанка у Србији,1992. године само 10 младунаца је полетело са оближње колоније у кањону реке Увац. Одличним програмом заштите ове врсте, поред законских мера, данас се број птица креће око 600 јединки. Колонија у клисури Милешевке, према цензусу из 2011. године, броји 38 гнездећих парова.

Кањон Милешевке је последње две године пребивалиште јединог примерка црног лешинара Aegyipius monachus у Србији, последњи пут ова врста је у Србији видјена 50-их година двадесетог века.

crni lesinar

Црни лешинар или лешинар монах (Лат. Aegypius monachus ) је добио име од грчке рећи аегyпиус-лешинар. Назив врсте monachus произилази из речи за монаха-калуђера због карактеристиче главе. Овај лешинар спада међу највеће птице које лете. Дуг је 98-120 цм, распон крила је 270-310 цм, а телесна маса 7-14 кг. Глава му изгледа гола али је уствари покривена паперјем. Ноге су сиве. У лету овај лешинар лићи на белоглавог супа од кога се  лако разликује по облику крила и репа. Црни лешинар се гнезди на високом дрвећу и по литицама. Распрострањен је од Шпаније, преко јужног Балкана па све до Јужне Кореје. У многим земљама је истребљен, посебно у Европи. Страда од лова и тровања. Данас су актуелни многи пројекти са циљем да се ова птица очува и поново настани у свом некадашњем ареалу. Овај лешинар је доминантан у односу на друге лешинаре с обзиром да његов јак кљун пробија јаку кожу леша након чега остале врсте лешинара имају приступ унутарњим деловима лешине.

Високопланинске ливаде Јадовника су станиште једине ендемичне врсте птица на Балкану - ушате шеве - Eremophila alpestris.

Укупно је забележено 65 различитих врста птица, у оквиру 25 различитих фамилија, од којих су најбројније биле птице грабљивице из породице Accipitridae, затим из реда Passeriformes породице Oenanthe, Paridae, Corvidae.

Због своје изолованости и разноликости станишта, предео кањона Милешевке је сачувао разноврсност орнитофауне и представља драгуљ наше државе као и refugium за неке врсте.

beloglavi sup i gavran

Црни лешинар, два белоглава супа и један гавран лете заједно.

jato

Јато Белоглавих супова на хранилишту