Строги резерват природе “Равништа”

Природно налазиште врсте Панчићева оморика. Захвата површину од 138, 45 ха. Пријепоље је решењем бр. 03-352-5/76 од 05.05.1976. године ово природно добро ставила под заштиту и прописала мере и режиме заштите.

Забрањено је предузимати радње и активности које би измениле изглед или довеле у питање његов даљи биолошки опстанак. На заштићеној површини је нађено око 40 стабала Панчићеве оморике, расте и висока једнодобна састојина црног бора, са групимичним и појединачним стаблима смрче, брезе, јасике, црног граба и иве.

Оморику, једну од најинтересантниих и најлепших врста четинара код нас а и у Европи, открио је 1875. год. Јосиф Панчић, у засеоку Заовине, на стрмим литицама Белог Рзава. У биљно-географском смислу интересантно је да оморика има сроднике на огромним удаљеностима од свог налазишта (на истоку Азије и западу Северне Америке), што објашњава да је оморика реликт европске флоре из терцијера.

Распрострањеност: Природни ареал ове ендемичне врсте и терцијерног реликта је врло мали. Оморика аутохтоно расте с обе стране реке Дрине, између Бајине Баште и Вишеграда (Национални парк „Тара“), а издвојено налазиште је у околини Пријепоља у клисури реке Милешевке .

Углавном расте на кречњаку, на стрмим теже приступачним теренима, најчешће на хладним, северним експозицијама. Оморика има широку амплитуду распрострањења по висини, од 700 м до 1700 м надморске висине. Гради чисте састојине или у мешавини са бројним врстама: белим и црним бором, јелом, смрчом, буквом, јавором, брезом. Изузетно, на Митровцу, на мочварном и тресавском земљишту јавља се са јовом, смрчом, јелом, буквом. 

Опис врсте: Дрво оморике је високо до 50 м, уског пирамидалног хабитуса. Гране првог реда су кратке, при врху крошње уперене на горе, у средини хоризонталне и у доњем делу висеће. Кора је танка, пуца у љуспе, смеђе боје. Пупољци су без смоле, са доњим љуспама шиласто издуженим. Четине су дуге 8-20 цм широке до 2 мм, пљоснате. Лице четине је сјајно, тамнозелено, без стома, а наличје са две беличасте пруге стоминих отвора. Четине по дужини са испупченим ребром на лицу и наличју. Мушки ресолики цветови светлоцрвени, женске шишарице љубичасти. Цветање је од краја априла до јуна. Зреле шишарице отварају се већ крајем септембра, а остају на стаблу и после испадања семена. Шишарице су висеће, дуге 2-6,8 цм, широке 1,3-3 цм, сјајне, тамно-љубичасте. Семе је дуго 2-3 мм. Један хектолитар свежих шишарица има око 47 кг и може имати око 1,2 кг семена.

Еколошки захтеви и угроженост: Оморика има широку еколошку амплитуду. Захтеви за топлотом, светлом и тлом су врло скромни. Показала се отпорна врста према раним и позним мразевима, према гасовима, и често се сади у градским и индустријским подручјима, а цењена је као декоративна врста. Расте полако и доживи 200 година. На њеном аутохтоном подручју, климатске промене, атмосферско загађење и утицај других врста које је потискују, неки су од фактора угрожености ове краљице четинара.

„Живи фосил“, како оморику још називају, је строго заштићена врста у Србији и  заштићена врста од сече (Према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива, „Службени гласник Републике Србије“, бр. 5/2010 и Закон о шумама, „Службени гласник Републике Србије“, бр. 30-10).