Спортско пењање

У алпским земљама Европе, половином деведесетих година, алпинисти којима је специјалност била пењање сувих стена техником слободног пењања (free climbing, где није дозвољено коришћење пењачке опреме за напредовање, већ она служи само за осигурање у случају пада), почели су развијати нову дисциплину која је убрзо добила назив "спортско пењање".

У ствари, спортско пењање је настало услед промене циља пењања. Уместо освајања врхова планина и стена, спортски пењачи су уз свакодневно вежбање снаге, гипкости и концентрације, савлађивали екстремно тешке детаље у стенама, чија је тежина високо изнад оног што је сматрано крајњом границом људских могућности, уз невероватну способност прелажења готово глатких стена, превиса и плафона у стенама. 

Најбољи светски пењачи, пењући све теже и теже делове стена, односно пењачке смерове на стенама, убрзо су почели померати дуго постојећу границу пењивог, стално померајући и досадашњег времена подижући лимит - границу могућег.

Посебно се може истаћи да због специфичног положаја пењача при пењању (глава и кичма су доста савијени у назад) долази до исправљања кичменог стуба и правог држања тела. Поред тога, израчунато је да спортско пењање (поред трчања уз степенице) спада у спортове који у јединици времена имају највећи калоријски утрошак.

У пењању нема ривалства међу противничким клубовима, вике, галаме, противничке нетрпељивости, јер пењач се бори са самим собом и стеном у природним амбијентима као што су Соколица, Градина, Кањони, Планине, камене морске обале.

Где се пење у Пријепољу: Поред вештачке стене у граду (налази се у холу спортске сале у Пријепољској Гимназији), постоји више уређених и опремљених смерова на природној стени на више места у околини Пријепоља (Споменик природе „Слапови Сопотнице“, Соколица, Градина, Камена гора, Кањон Милешевке...).   У већини Европских држава постоји уређени пењачки Центри, Планинарски Клуб ‘’Камена Гора’’ настоји  да на простору Пријепоља заживи један такав центар.